Česnica – srpska dika

Nekad od Korenice do Varvarina, danas od Perta do Rejkjavika, srpska česnica na božićnom stolu zauzima počasno mesto. I to je, osim obrednog značaja mešenja kolača radi obezbeđivanja zdravlja ukućana i opšteg napretka porodice, ujedno i jedina zajednička karakteristika ovog obrednog hleba. Jer, način pripreme i sastojci razlikuju se od sela do sela, a velika reka razdvaja i naše česnice: dok se južno od Dunava one prave kao beskvasni hleb, slan ili sladak, u Vojvodini je česnica slatka pita od oraha i meda. Poreklo hlebne i baklavne verzije se samo naslućuje: dok je beskvasni hleb od najlepšeg brašna u kući sasvim jasan i razumljiv, a povezanost s magijskim značenjem žita obezbeđena, pretpostavlja se da je srednjoazijska suva pita s tankim korama u srpski deo Austrougarske stigla s patrijarhom Čarnojevićem i to pravo iz Skopske Crne Gore, gde je mediteransko-orijentalna tradicija za šporetom još uvek jaka.

A kad smo kod sadržaja, u srpsku česnicu stavlja se parica ili dren, radi sreće i zdravlja onoga ko ih pronađe, žito i orasi, kako bi rodila letina, ukrašava se magijskim figurama koje simbolišu rodnu godinu, zdravlje ukućana i stoke, mesi se sa osveštanom vodom, premazuje medom ili jajetom, da bi se obezbedio novi početak solarne godine i stavlja na centar stola, gde se, uz očenaš, lomi i deli na onoliko komada koliko u kući ima duša. Česnicu slavimo i proslavljamo, recepte prenosimo s kolena na koleno, najčešće žensko, ali i delimo na internetu, čuvajući tako narodnu tradiciju za neka nova pokoljenja, koja će naučiti da se česnica pravi, a ne poručuje, da se Božić slavi u kući, a ne u kafani, i da skladno pomešane porodice jednegodine na sto stavljaju vojvođansku, a druge šumadijsku česnicu. I obe su magične.