NEMA HLEBA – NEMA NAS?

Susret našeg pradavnog pretka sa žitaricama jedan je od prelomnih trenutaka u razvoju civilizacije. Saznanje da gajenjem žita, a potom i drugih biljnih vrsta, može sebi da obezbedi zalihe hrane za duži vremenski period i time smanji opasnost od gladi u korenu je promenilo čovekov odnos prema sebi i svetu. Naš pradavni predak od lovca – sakupljača koji je život provodio u stalnom pomeranju i kretanju za lovinom, u surovim uslovima otvorenog prostora, postaje zemljoradnik, uspostavljajući sedelački način života i stvaranje trajnih naseobina. Ovom korenitom promenom čovek počinje da stvara ono što danas nazivamo kultura.

Uzgoj prvih žitarica, najverovatnije ječma, prosa i pšenice, započinje pre nekih deset do dvanaest hiljada godina na prodručju Male Azije i Mesopotamije, da bi u starom Egiptu pre šest hiljada godina proces prozivodnje hleba bio u potpunosti savladan. A priča o hlebu tu tek počinje, složena i tajnovita. Od svog postanka hleb je za čoveka daleko više od prehrambenog proizvoda. On je simbol života, opstanka, rađanja i smrti, večnog života, obnavljanja životnog ciklusa. Od egipatskog boga Ozirisa pa do Hrista i pričešća, hleb predstavlja centralni pojam, arhetipski princip, simbol i namirnicu kroz koju se prelama ljudski materijalni i duhovni život, u svim svojim fazama, od začeća pa do i nakon smrti. O tome svedoče beskrajno živopisni obredni i ritualni hlebovi pronađeni na arhelološkim lokalitetima širom sveta, nebrojeni običaji i obredi, praznici i svetkovine mnogih naroda, zajednica i religija, u kojima je centralni akter upravo neka vrsta hleba i hlebnog peciva.

Ali o tome ćemo neki drugi put. Sada želimo da skrenemo pažnju na činjenicu koju savremeni čovek u velikoj meri zaboravlja, a to je da izrada hleba ne postoji bez zajednice. Da se iza tople vekne u omiljenoj pekari krije armija ljudi, energije, umeća, znanja. I više sile. Da je izrada hleba svojevrsna misterija, posebna veština različita od drugih zanata. Zašto je to tako? Pa zato što se, i pored tehološkog napretka, temeljni principi života ipak ne menjaju. Što se možda najbolje vidi upravo u slučaju hleba.

Od nastanka do danas hleb je rezultat složenog proizvodnog procesa. Put od setve do vekne podrazumeva veliki broj aktivnosti koje pojedinac nikada nije u stanju da realizuje samostalno, bez pomoći i saradnje drugih članova zajednice. Složenost dobijanja finalnog proizvoda, kada je reč o hlebu, izuzetna je i specifična. Iako je temelj ljudske kulture a istovremeno i prozivod razvoja te iste kulture, hleb, pre svega, zavisi od prirode i njenih darova. Njegovo je postojanje uslovljeno postojanjem žita a njegova izrada od kulturnog razvoja društva. Tehnološki proces izrade hleba koji započinje žetvom a završva trpezom zahteva određene procedure i korake, koje podrazumevaju mnoštvo ljudi. I visok stepen organizacije jednog društva. U „lancu izrade“ hleba sve faze i svi akteri podjednako su važni. Setva, vršidba, žetva, mlevenje, mešenje, fermentacija, pečenje – nema faze koja može da se zaobiđe ili preskoči. Nema prečice ni zaobilaznice. Pradavna tehnologija izrade hleba savladana u drevnom Egiptu u svojoj se suštini nije promenila. Da li je peć izrađena od opeke ili je najmodernija, sa sve displejom i wf-jem nema velikog značaja. Sama priroda hleba zahtevala je visokorazvijen tehnološki proces, kako pre šest milenijuma tako i danas.

A tu priča tek počinje. Jer, jednom kada stigne na trpezu hleb ponovo zahteva zajednicu da bi se potvrdio. Kao simbol i nosilac duboke simbolike i značenja „učitanih“ u njega u svim društvima u kojima postoji. O tome nam govore razne vrste hlebova povodom, na primer, određenih kalendarskih praznika, događaja u čovekom životu, magijskih rituala, obreda vezanih za božanstva, svece, određene prirodne pojave. Takve situacije uvek su deo zajedničkog svetkovanja i praznovanja i podrazumevaju aktivan odnos prema hlebu kao centralnom akteru obreda i rituala. Srpska kultura, kao naša i nama najbliža, u kojoj su božićna česnica i slavski kolač samo najpoznatiji obredni hlebovi u mnoštvu drugih, rečito govori u tome. Svaka situacija životnog ciklusa čoveka ili zajednice (rođenje deteta, babine, venčanje, veridba, setva, žetva, smrt, sahrana, pomeni, zadušnice, slava, božićni i vaskršnji obredi, đurđevdanski praznici…) podrazumeva mešenje i pečenje određenih obrednih hlebova koji se lome te se parčad deli učesnicima. Pojedinačno parčence, koliko god bilo malo, nosi u sebi snagu i značenje celine. Svetost i najmanjeg parčeta koje se deli među članovima zajednice (porodice, familije, sela, zaseoka) garantuje njeno jedinstvo, obnavljajuči njenu duhovnu snagu putem obrednog hleba. Ova svojevrsna, duboko mistična razmena i deoba ima za cilj potvrđivanje i snaženje zajednice.

U savremenom svetu i ubrzanom životu koji nam diktira tehnologija ovi se arhetipksi principi u nekim kulturama odavno marginalizuju i blede. Atomizacija porodice, gubljenje širih familijarnih veza i nestanak brojnih običajnih praksi guraju na marginu mnoge obredne radnje a samim tim i slabe duboki simbolički potencijal hleba. Tome dodatno ide naruku dugogodišnja globalna antikampanja protiv hleba kao temeljne namirnice. Široki front protivnika brašna i sve širi trend „nejedenja“ hleba kao izraza brige o sopstvenom zdravlju pretvara se u apsurd savremenog sveta koji bez hleba zapravo ne bi danas ni postojao. Već punih šest milenijuma ogroman deo ljudskog roda rađao se, živeo, vojevao, uspostavljao države, osvajao nove tehnologije i stvarao kulturu hraneći se pre svega hlebom. Šta je ono što nam daje pravo da tek tako dovedemo u pitanje iskustvo stotine pokolenja koja su živela pre nas?

Čini se mudrim stoga postaviti sledeće pitanje: ako je nastanak ljudske kulture uslovila pojava uzgoja žitarica i mešenje hleba da li bi današnju globalnu „krizu hleba“ mogli da nazovemo izvesnom smrću kulture? Isto tako, da li je pokušaj marginalizacije značaja hleba u svakodnevnoj ishrani povezana i sa sveopštom profanizaciojom sveta u kome živimo, u kojem se dublja duhovna značenja gube?

Svaki je zajednički obed zapravo izvestan obred jer podrazumeva zajedništvo – makar dve osobe za stolom. A hleb između njih makar u naznakama svetu tajnu. Jer, kako kaže ruska poslovica, „ako je hleb na trpezi, onda je trpeza presto. Ali ako nema malo hleba na njemu, onda je samo daska“. A mi dodali još i ovo za kraj: samo kada čovek jede sam, hleb postaje jedna obična namirnica. Sve dok je oko njega više nas – on je taj koji nas spaja.